Zamisli život pred očima

Zamisli da ceo svoj život možeš, u jednom trenu, da odgledaš, poput filma, baš tu - pred očima... Zamislio? Teško je, jel da? Šta se dešava? Savladaju te emocije, izgubiš se negde između prošlosti i sadašnjosti. Slike jure. Ljudi dolaze i prolaze. Nekih se sećaš, neke iznova upoznaješ. Da. Teško je. Boli svaki sekund iz prošlosti koji iznova proživljavaš. 
Zamisli... Zatvori oči. Stegni srce. Otvori dušu. Sebi samom pomozi! Šta vidiš? Sreću ili tugu? Greške ili prave izbore? To što vidiš, to si ti. To tebe oslikava. A sada zamisli ovako... Sediš. Oko tebe sve i ništa. Svi su tu, a nikoga nema. Sediš. Istovremeno i gubiš vreme, ali ga i maksimalno koristiš; vođen mišlju da živiš dokle god si živ - punim plućima! Preplavljuju te emocije, guše osećanja i sećanja. A ti i dalje sediš. Ne dolaziš do daha, juriš, trčiš, ne staješ; a kada sagledaš bolje, i dalje sediš. Putuješ, odlaziš, a uvek si tu - sediš - da nisi ni mako...
Šta ti je život. Gubljenje daha, a zapravo, na kraju, ništa nismo uradili... I opet... Zapitaj se, da ti ceo život prođe pred očima, da nešto možeš promeniti... Koje greške bi ponovio?

Šta ako u poslednjim danima života shvatim da sam ostala na pogrešnom mestu onda kada je trebalo ići dalje? Šta ako me je nešto čekalo baš tamo gde me je mrzelo da prodjem? Šta ako bi sve bilo drugačije i neuporedivo bolje da sam se u pravom trenutku setila prave rečenice, jedinog mogućeg odgovora na postavljeno pitanje? Šta ako nisam okrenula glavu kada je trebalo i ako nisam ugledala nešto što je neizostavno bilo namenjeno meni? Ponekad znate da je vaš život zaista vaš život i čini vam se da mu pripadate. Ponekad, medjutim, jasno znate da je on samo jedan od vaših mogućih života. I svi ovi drugi životi vas peku kao tek narasli plihovi..

Ponekad ne propustimo voz, već promašimo stanicu.

A mi smo se voleli i pomalo kisli..

Ima tih kiša,aprilskih kiša koje se kratko kuvaju a dugo hlade, ali oni koji su ih probali nikako da se dogovore da li je taj ukus slatka gorčina ili gorka slast, pa zato ni od njih dvoje nikad nisam tražio da mi pricaju o tome… Znam samo da su verovali da im je veza sudbinska, a i bila je, što je najgore. Njihova zvezda se od početka palila kao kandilo na jakoj promaji…

Od juce do sutra, ko smo zapravo mi?

Zivot. rec koja se sastoji od pet slova ali i bezbroj osecanja problema, tuge, srece.. Projuri kroz nas tek da nas obavesti da je tu. Borimo se, patimo, smejemo se i placemo..i tako celog zivota.

Tokom putovanja kroz zivot susrecemo se sa mnostvom dogadjaja, ljudi, karaktera.. Neki su nam radost, neki samo lekcija. No, da nije njih nas zivotni mozaik nikada ne bi bio potpun.

I sada se pitam, sta reci o zivotu. Toliko je toga sto ga cini, a kada malo bolje pogledam i nemam sta reci, ne umem ga opisati. Prelistava svoju enciklopediju uma ne bih li pronasla prave reci, ali je tesko. Pa zapravo, kada iz drugog ugla pogledam, i sam zivot je nekakko tezak, ali u istom trenu i lak. Sa jedne strane tuzan, sa druge lep..

Eh, da bar nije ovih misli koje se neprekidno preplicu po glavi, da ih bar nije ovoliko..mozda bih i pronasla neki odgovor. No, nema ga. U zivotu, kazu, sve se sastoji iz zelja, nade i cekanja. Kazu, to je odraz zrelih ljudi. Mozda i jeste tako. Nisam sigurna. Toliko toga zelim.. Zelim da otkrivam, da uzivam u zivotu. Zelim avanture i pustolovine. A nisam sigurna imam li vremena za sve to. No, nejpre, zelim odgovore na neka pitanja... Jer bez njih, nisam sigurna hocu li moci u nove avanture. Hocu li moci u zivot sa novim licem!

Postoje trenuci kada nam sve deluje tako...nestvarno. Trenuci kada se zapitamo da li se ovo zaista desava? Da li smo to zaista mi! Ponekada ni sami nismo svesni da li zapravo postoje sati, dani, godine..zivot. Da li postojimo MI! Sve nam deluje tako bajkovito, ili pak kao neki ruzan san iz koga tezimo izaci, ali nas nesto uvek povuce nazad. Mozda smo svi mi samo likovi neke davno ispricane price cije se posledice osecaju jos uvek. Jeste. Zivot je ponekad jako okrutan, i to najcesce prema ljudima koji to najmanje zasluzuju. Patnja se nadvije nad njihovim zivotom i sve imm se cini kao da iz te mracne sobe nema izlaza. No, ja se ne slazem sa tim. Ipak, je covek najjace bice. Covek.. Covek je zrtva, ratnik, covej je jaci od kamen, meksi od pamuka... Covek je sve ono sto mora da bude! Pregrize, isplace, ali prezivi. Sve sta ga snadje. I slazem se sa jednom recenicom koju sam nedavno procitala: "Oziljci su tu da nas podsete da smo zivi. Zato uvek biraj borbu! " Kao i mracna soba iz koje mislimo da ponekad nema izlaza, tako je i sa onim nasim dubokim strahovima. Strahovima od nas samih, od onoga sta ce nam sutra doneti. Od toga kako Bog gleda na nas, od toga sta ce nam sledece poslati u iskusenje.. Dnevnik mog zivota je uglavno pisan drvenom olovkom. Ponegde zaostrenom, ponegde veoma tupom. Ali sam naucila da i ne gledam na to sa tamne strane. Naucila sam da u moj zivot ubacim najveselije boje kako bih se izborila sa najvecim strahovima i kako bih pobedila, najpre, svoje mracne misli, svoje zle duhove unutar svoje duse, a zatim i sve ono sto mi se ispreci na putu ka mojim ciljevima. Naucila sam da ne trazim previse od zivota, vec da se zadovoljim i najmanjim stvarima koje su tu. Jer za srecu je potrebna sitnica, zar ne? Kazu da mnogi trenuci u nasim zivotima ostave trag. Slazem se sa njima. To su tragovi koji i posle puno vremena mogu biti vidljivi kao tog dana kada je nacinjen; ali tu su i oni manje vidljivi, oni koji su se zalecili, ili pak oni koji su toliko dobro zamaskirani vremenom. Neke cemo jedva moci da pronadjemo, dok cemo neke pokusavati da zauvek izbrisemo. Ali uvek ce biti onako kako nam je sudbina zapisala prvog dana naseg zivota. I koliko god se mi trudili, zivot ce nam uvek ispocetka pustati inserte naseg zivota, koji ce izgledati tako stvarno, kao da ih tek sada prozivljavamo. Takav je zivot. Svih nas. Ljudi smo, gresimo, volimo, patimo.. I svaki novi dan je jedna nova lekcija. Novi red, poglavlje u dnevnicima nasih zivota. Kao to vec rekoh, kod nekih su ti redovi ispisani zaostrenom olovkom, zakukljenih slova. Dok su kod nekih, potpuno tupom, nepregledno. Ali to nikako ne odredjuje nas zivot. Ne odredjuje da li smo srecni ili ne. Nakon svakog dana, treba zaviriti u svoju dusu, postaviti sto, hiljadu, milion pitanja, jer se pravi odgovori nalaze duboko u nama. Moramo se miriti sa propustenim prilikama. Moramo da naucimo da zivimo sa svojim strahovima, moramo ih vremenom savladati. Moramo nauciti da i na najcrnjem papiru pronadjemo onu malu, belu tackicu koja ce dati smisla zivotu, koja ce nas gurnuti u jos jednu borbu sa samim sobom. Jer sta je zivot ako se ne borimo. Cemu onda ovo gubljenje vremena? ne smem posustajati pred problemima, moramo ih resavati. I svi mi imamo snage, za sve. Samo je pitanje vremena kada cemo svoju snagu otkriti i kada cemo je pustiti da ucini svoje. Zato se ja i danas, odlucujem za borbu. Tezak je zivot velikih ljudi, znam iz iskustva. Ali se, kazem, ipak odlucujem za borbu. Jer, nakon svake, oba protivnika imaju oziljke. Nebitno ko odnosi titulu. Svi smo pobednici cak i ako izgubimo. Jer sa sobom nosimo lekcije, vazne lekcije i titulu velikog coveka jer smo se uopste usudili izaci na teren!

Zivot je kratak, projuri da ga ni ne osetimo. Noc, dan, jutro. Godisnja doba. Sve to prodje za tren oka. Dok se osvrnemo oko sebe jedan dan je vec iza nas; sutrasnji mozda necemo ni docekati. Ali zato imamo danas. I najpametnije je da ga iskoristimo maksimalno. Da svu svoju snagu u njega ulozimo! Da se borimo, patimo, smejemo i placemo. Jer samo tako nas zivot vredi i samo tako mozemo se izboriti sa svim iskusenjima. A oziljci? Neka bole s vremena na vreme, da nas podsete da smo zivi! I zato cu ja svakoga dana ponosno izaci na teren, uzdignute glave. Odigracu najbolje korake - najbolje sto znam! Svoje borbe i oziljke duboko cu cuvati u sebi, da znam da sam zivela. Jer, bez borbe, od juce do sutra ko smo mi?

Dođi. Imaš kome. Meni.

I znaš ti mene, iako postoji milion načina da ti sve ovo kažem, ja ću kao i uvek odabrati onaj najteži i njime ti staviti do znanja nešto što već veoma dobro znaš. I za sve ovo postoji samo jedan početak, a ja ipak ne znam odakle i kako da počnem.

Šta da ti kažem. Odakle da počnem...  Pa znaš kako kažu? Kažu da postoje samo dva najvažnija dana u tvom životu: Dan kada se rodiš i dan kada shvatiš zbog čega si se zapravo rodio. Ja sam svoje razloge shvatila. Razlog mojih svakodnevnih udisaja, osmeha, sreće, radosti, poneke suzice tu i tamo, razlog ovolike hrabrosti koja je u meni svakodnevno...zapravo i nije neki razlog – nekima. Ali meni, meni je taj razlog, koji nije razlog već osoba, zapravo ceo svet!

Hej ti! Stani, zastani malo. Okreni se da te pogledam. Znamo li se mi od nekud? Hej, čoveče, pa ja tebe poznajem. Da, ti si svakodnevni gost mojih misli, stanovnik moga srca. O da, tako je.  Kako je čudna sudbina. Bas sam ti htela reći par stvarčica koje bi trebalo da znaš…  Kažu da ako ne znamo kako i odakle da počnemo, ne treba ni počinjati. Medjutim, ja ću naći načina za sve kada si TI u pitanju.Sećaš se onog dana? Da, baš onog kada si se doselio u grad moje ljubavi. I ja se sećam, odlično se sećam tog divnog dana. Jer tada, tada sam pronašla sve razloge koji mom životu daju smisao, a znaš kako kazu: da postoje dva najbitnija dana u životu čoveka – kada se rodi i kada shvati zbog čega se rodio. Ja sam toga dana shvatila i na sva pitanja pronašla svoje odgovore.  Tako je to mili moj. Nekada sve dobije smisao zahvaljujući sitnicama, a ti si moja najdraža sitnica! I da mogu jos million puta bih se zaljubila u tebe istom ovom jačinom – svom svojom snagom! Do toga dana nisam verovala da postoje ljudi u čijim očima možeš videti sebe sa svim manama i vrlinama, a da to njima ne smeta. Nisam verovala da postoje oči koje će mi dati sve odgovore, a da čak i ne postavim pitanje. E, u tome je suština ovog života! Imati nekog svog, vrednog svakog osmeha ali i po neke suze. I šta god ja uradim, jedno je sigurno a to je da te volim, vise od svega na svetu!  Možda će te još neko, nekada voleti, ili te već voli, ali niko nikada kao ja sada! Sada i zauvek! Prosto, količinu moje ljubavi ne mogu opisati, ni smestiti je na list papira. I svakako ne smem  prljati rečima nešto što je neprevodivo u reči. Jedna od tih stvari jeste ljubav. To nije samo reč, to se ne dokazuje i ne prevodi u reči. To se ne može izraziti samo rečima “volim te” … To je nešto posebno. To smo TI I JA!  I šta da ti pričam kad sve već znaš. Sve ono rečeno i nedorečeno. Sve ono što je trebalo reći, a nisam i sve ono što je trebalo prećutati a rekla sam. O mnogo čemu sam ti pričala, a ono što nisam odao ti je moj pogled i način na koji te gledam – kao nikoga nikada do sada! Ti si poseban. Jedan jedini. I tako, da se vratim na ono zbog čega je i počelo sve ovo, a to je jedna priča o dvoje koji se vole. Jedna priča koju bi svako poželeo za sebe. Ovo je priča o nama..

Toga dana je sve i počelo, srela sam te sasvim slučajno, baš kao i danas, okrenuo si se i to je bilo to. Čuj mene “to je bilo to”, zapravo bilo i ostalo sve ono što znači, ispunjava naša srca. Što nam svakoga dana izmami najiskrenije osmehe, što nas svakoga jutra budi iz sna i uliva samopouzdanje i veru u ljude, ljubav i život; ti si moj pokretač, onaj neko na koga mogu uvek da računam – šta god da je u pitanju. Ti si ona mala iskrica koja znači sve. Tako mala, a toliko moćna. Ti si… Hajde, da obuhvatim sve u jednoj reči. Ti si nekome neko i nešto, meni sve! I nikada se ne bih slozila da je svet ogroman, jer ja svoj svet mogu zagrliti sa samo dve ruke.. Kažu da mi ni ne znamo šta je to ljubav, kažu da smo premladi i da još ima vremena, da će tek dolaziti i odlaziti mnogi, da nas sudbina tek planira. Šta da im kažem na to. Ja se nikako ne mogu složiti s ’ tim. Naravno, svi smo mi različiti i svako ima svoje razloge I shvatanja.  No, po meni ja znam šta je prava ljubav, iskusila sam je sa tobom! Hvala ti Na svemu. Hvala što sit u, što brineš, ljutiš se, voliš me.. I nisam ja premlada, možda su oni samo već prestari. I da, ima vremena, ali i nema. Život je kratak i proleteće kao treptaj oka. I da, svakako se usuđujem da govorim o ljubavi. U svoje ime, jesam mlada ali voljena sam i znam da volim! Ja volim! Ponosno to govorim, visoko uzdignute glave. Hvala ti što to osećanje deliš sa mnom, hvala za sve dobro i loše što si uradio za mene i zbog mene. I nikada nemoj slušati druge šta govore, oni su tu da pričaju a mi da idemo svojim putem. Ja sam tu, ne zaboravi. Ja te volim! I nije bitno ko si i šta, kakav si i odakle dolaziš sve dok znaš kuda ideš! Kažu da i najsitniji dar može biti prepun ljubavi. Slažem se, ti si najlepši dar koji sam dobila i verno te čuvam. Ne dam te nikome, i ne dam ovo nešto što mi imamo. Ne dam! To je samo naše, onaj mali sićušni kutak, naš čarobni svet u kome nema okrutnosti, nema laži i prevare, samo ti, ja i naša ljubav! Hej, stani. Pa ja bih mogla ovako pisati do beskonačnosti. Mogla bih ti pisati o svemu I svačemu, ali računam na to da ti je već jasno ko si i šta za mene, šta predstavljaš u mom životu, koliko te volim!

P.S. Zapamti,  danas -  ja sam ona od juče koja će te voleti i sutra! 

Tebi koga volim...

Otvaram novo poglavlje u knjizi mog života. Čudno.. nešto neobično je, ali ne znam šta. Hej! Stani. Ko si ti? Znamo li se od nekuda? Od nekud mi je poznat taj osmeh.. Te oči,  to lice. Kao da sam sve ovo već videla negde. Znam! Pa ti si onaj mali stvor koji je ušao u moj život onda kada je bio najpotrebniji. Da. Sećam se tog dana, bilo je tmurno. U tom poglavlju knjige koju piše moj život toga dana padale su jake kiše i duvali strašni vetrovi.. Zelela sam da sam negde daleko odavde, u gradu gde ne poznajem nikoga, želela sam da sam neko drugi, u svetu sunca i lepote. Kao da je neko čuo moje želje. Ni od kuda stvorio si se ti. Da, bas ti. Neke natprirodne sile poslale su te da moj zivot prosvetlis, da uneses radost i srecu, osmeh pun topline. Doneo si sa sobom, izgleda, neki carobni prah koji si mi krisom sipao u pice te iste veceri.  Uspeo si da u meni probudis sve one osecaje za koje nisam ni bila sigurna da postoje. Podigao si roletne na mom srcu I pustio sunce unutra. To je bio dan moje najvece srece, dan za koji cu Bogu biti vecno zahvalna. A danas, danas je samo tvoj dan. Danas sam ja ta koja ce tebi ispunjavati sve zelje. Sve sta pozelis, sve sta ce tebe uciniti srecnim, jer to I mene cini najsrecnijom na svetu. Gresim! Ne cini mene to srecnom, mene cini srecnom tvoj osmeh, onaj sjaj u tim posebnim ocima. Ja sam najsrecnija osoba samo onda kada je moje pile pored mene. I kada si ti srecan onda sam I ja. I nista mi vise ne treba. Tada je ceo moj svet tu. Ni vazduh mi nije neophodan kao tvoj osmeh.  I nije mi vazno gde sam, cak I da se nebo rusi. Samo ti mi trebas. Da sam na najlepsoj plazi na nekom pustom ostrvu ili samo na nekoj pustoj I mracnoj zeleznickoj stanici… Opet kazem, samo da si ti sa mnom. Samo dodir tvoj mi treba, ja sam srecna kad si srecan. I sta da ti kazem. Sada, kad sam ti rekla I vise nego sto je trebalo da znas, I kada sam ti odcutala I one najsladje reci koje su vredne da se kazu. Kao sto vec znas, danas je onaj poseban dan. Na ovaj dan rodilo se sve moje najdraze. Moje najlepse pile. I sta ja mogu osobi poput tebe da pozelim na ovaj dan. Da si jos dugo sa tvojim prasetom koje te voli najvise na svetu! Da si uvek srecan, jer je tvoj osmeh od neprocenjive vrednosti. Da ti nikad, ali nikada ne zablista u oku, jer tako lepo lice nije vredno tih sjajnih bisera.. ovo I nije neki poklon, nije vezan crvenom masnicom, niti je nesto ogromno u malenoj plavoj kutijici, ali je iskreno I od srca. Tvrdoglavo moje, zelim ti svu ljubav ovog sveta. Zelim ti boli, da bi naucio da cenis I prepoznas srecu. Zelim ti padove da bi naucio da posle svakog ustanes. I zelim da znas da cu ja uvek biti tu da ti pruzim ruku, pomognem da ustanes, I obrisem prasinu sa tvog imena I lica. Evo jos odmah ti pruzam ruku., uhvati me crvsto me drzi. Hajde da zajedno putujemo kroz vecnost I ljubav. Jer samo kada si kraj mene ja se osecam hrabrom I mogu da dosegnem zvezde. Ti si moj mesec koji mi pokazuje put. I pored svih losih trenutaka koje smo preziveli, u secanju mi ostaju sve one lepe uspomene. Oni trenuci koje ne bih menjala ni za sta na svetu. Ovo nije nista posbno, ali znam da ces ti umeti da cenis isto koliko I moju ljubav. Zelim da znas da poverenje koje ja imam u tebe je neopisivo jako, I niti ljubavi koje me vezu za tebe neogranicene su moci. Hvala sto postojis, sto sit u za mene, da me trpis kad sam nervozna I besna, da si uz mene kada me muce svakakve muke. Sto mi mamis osmehe, sto nakon svake oluje izvlacis dugu na nebo mog zivota.

Možda ste se nekada zapitali koja je svrha čovekovog postojanja, čemu život. Ja bih to rekla ovako...

„Okreni se! Pogledaj oko sebe.“ Ali, okrenem se, pogledam, i tu moja priča i počinje...

Život. Od čega se, zapravo, sastoji život? Mrtva trka koju vodimo sami sa sobom, sa ostatkom sveta i sve ostalo što nazivamo životom; šta sve to zapravo predstavlja? Zapitate li se i vi po nekada? Sa odgovorima ili bez njih, moj pogled na svet i sve ono što se nalazi na njemu uvek će ostati ono sto je i danas. Bez obzira na to da li je naša koža crne ili bele boje; bez obzira da li smo Srbi, Hrvati, Bošnjaci.. Ne gledajući veru koja nam je usadjena od samog rodjenja. Svi mi imamo ono što nam je zajedničko. Svako od nas je jedna individua. Čovek je samo čestica prašine u okeanu bezvremenosti. No, svi mi svi mi udišemo isti vazduh, živimo na istoj planeti. Svi mi živimo život. Nebitno jesmo li hrišćani ili ne. Ako mene pitate, život je jedan veliki krug. I  sve se kad-tad vrati. No, u čemu je zapravo poenta čovekovog postojanja? Kažu da najbitnije stvari u životu, zapravo nisu stvari. Slažem se. Osećanja, uspomene, oni mali iskreni znaci pažnje i ljubavi, osećajnost i sve ono što je nemoguće kupiti novcem. Sve one male stvari koje su potrebne za srecu, ono malo sto znaci mnogo. To čini život. To donosi sreću na naša vrata. To je ono što nas čini ljudima.

Upoznajući nove ljude, upoznajem čari života. Saznanje da je najveća sreća i svrha života zapravo živeti, čini me pomalo tužnom. Šteta je, jer većina ljudi samo postoji, umesto da živi. No, ne dajte da vas zavaravaju. Ne živi se samo jednom. Živi se svakoga dana, jednom se umire. I eto, možda, onda kada se najmanje nadamo pronadjemo odgovore na sva naša pitanja. Dakle, cilj života i samog postojanja čovečanstva jeste da se živi! Ali, tu ne prestaje naše traganje. Svaki odgovor sa sobom nosi jos nekolicinu pitanja na koja treba odgovoriti. Pa zasto bi ovoga puta bilo drugačije? Ako je cilj života život. Kako onda definišemo življenje? Da li su to samo udisaji i izdisaji uz povremeno unosenje hrane i vode u organizam, kako bi preziveli? Ne. Živeti znaci voleti, raditi. Razvijati svoj um i hraniti dusu svakodnevnom ljubavlju najmilijih. Zivot nije samo, roditi se, odrasti, pa ziveti i odziveti svoje. Ne. Zivot je ostati poznat i onda kada nismo pesnici, filozofi, naucnici, matematicari niti bilo koje slavne licnosti. Prioritet je ostati poznat i u secanju onoga sto ostavljamo iza sebe, svih onih ociju koje ce nositi u sebi deo nas. Svi smo mi ovo što jesmo i tu gde smo, zahvaljujuci onima koji su bili tu pre nas. Zahvaljujuci onima koji su ziveli, kako bi mi nastavili njihovim putevima.  Sećam se kada mi je, kao maloj, deka rekao par reci o zivotu. Nisam razumela ni slovce. Do danas. Danas kada sam zrelija i pametnija, shvatam sta je zeleo da mi kaze recenicom: „ Sve sto zivi ima oziljak.“ Kako bismo inace znali da smo zivi ako ne prezivimo i dobro i lose, ako se ne suocima sa svim sikusenjima koja ruke sudbine stavljaju pred nama. Zivot se, dakle, sastoji iz niza padova i uspona. I to je ono sto ga krasi. Nebi li sve bilo monotono da je samo crno ili belo? Zbog toga i postoje sivila. Zato je tu ceo spektar boja koje sami biramo nebi li smo upotpunili sopstveni mozaik. Postoje i pobede koje vode u slepu ulicu, ali i porazi koji otvaraju nove puteve. Zato i postoje ljudi. Kako bi  i najtezu borbu, onu protiv sopstvenog srca, dobili. Postoje dve vrste ljudi. Oni koji zive pravolinijski, stepenik po stepenik, pouzdano i sigurno, penju se do nekih svojih ciljeva. Ali i oni drugi, koji čas odlete u nebo, čas ih polupane dižeš sa zemlje i lepiš. U koje god da sebe svrstate, ne smete dozvoliti da vam korak stane zbog prošlosti. Jer, priroda je sa namerom svima nama dala oči napred. Zato ne treba gledati u ono što ostaje iza nas. Neka osmeh bude tvoj kišobran! I, ponekad trebamo i pasti sa planine kako bismo znali zbog čega se zapravo penjemo. Jer život umire onda kada se borba završava.

I tako. Crno ili belo, ja idem dalje. Uzdignute glave. I ne bojte se. Šta god se našlo pred vama, preguraćete. Preživi čovek. Pregrize, isplace, opsuje... Ali preživi.  Jer u tome je svrha svega ovoga. Celog zivota. Poderanog ponosa, izgrebane duše sa modricama na srcu. Važno je ići dalje. Ići. Uvek. I jednoga dana kada oluja prodje, nećete se sećati kako ste je preživeli. Nećete biti sigurni ni da li je oluja zaista prošla, ali jedno je sigurno. Kada oluja prodje, nećete biti isti kao pre oluje. Zato, valjda, oluje i postoje. Ali, kada dodje setite se da ima sunca. Krijemo ga u očima. I nikad nećemo znati odgovore na sva pitanja, a biće pitanja. No, da bismo bili srećni po nekada odgovori nisu ni važni. Važno je da smo svesni svoje ljudskosti. Važno je živeti. Padati i ustajati. Važno je ići dalje. Hodati. Makar i sporo, ali nikada unazad! Hajde da jednostavno živimo. Ja idem dalje. Koliko god bilo teško. Posle svakog pada ustajem, nikad ne odustajem. Jača postajem, do kraja ostajem! Sve što me ubija, dočekaću sa osmehom. I ne stajem onda kada se umorim. Stajem onda kada završim! I da, skinuću sat sa ruke i baciću ga s nekog mosta u reku. Ne želim da mi jedan aparatić odredjuje kada je koje vreme i za šta. Ovo je moje vreme! Za sve! Srećna sam!

Konačno razrešenje, tačka i zaključak priče. I šta posle? Posle, kao i uvek, život ide dalje. Lakše ili teže? Kako kome. I koliko da znate, život.. život vam je poput plesnog podijuma. Moraš da naučiš da plešeš dobro, ponekad i napraviš loš korak, padneš pa ustaneš i ispraviš ga; i sve tako u krug. I onda, kada pesma stane, znaćeš da si svoj ples odigrao dostojanstveno, bez obzira na korake. I zeliš biti srećan? Šta te sprečava? A ja, ja ovde, za sada, završavam sa svojom pričom. Ali ne i sa svojim životnim plesom. I kada padnem, verujete, nisam pala. Samo vežbam, ustajanje.