To razumemo samo nas dvoje

"Spretnošću iskusnog lopova otimam ti osmehe trapavo ispuštajući iz ruku sve ostalo."
Dosta vremena mi je trebalo da započnem misiju shvatanja njegovih reči. Koliko li smo samo svemira propustili između tih reči i tišine. Na toj vremenskoj krivini mnogi su sleteli s puta; jer ćutanje zna da pojede vreme! No, par očiju koje sam, nakon tih reči, posmatrala ćutke, u neverici - bio je od onih drugačijih..
Srcem priča, da umiri tuđe srce. Da. Postoje još uvek takvi ljudi. On je od onih, kako da kažem, retkih. U džepu nosi papirne osmehe koji se pretvaraju u stvarne baš onda kada ih veštim pokretom zalepi na moje lice. Trenutak je, kažu, početak priče. Ostatak pišeš sam. Trenutak gde počinje ova priča ispunjen je njegovim pogledom. Nije svako od nas stvoren za ljubavne priče. Ali čudno je to kako za svakoga od nas postoji udica, samo čeka pravi tren! I možda još čudnije kako samo u jednoj osobi stane sav naš mi i nemir! Zaista, čudno.
Volela bih da znam da napišem uzdah. Jedan tamni, duboki uzdah. To sada strašno nedostaje ovde... Sećam se trenutka kada sam poželela da zakoračim u tvoj svet... Rekao si: "Šašavo moje, voljivo..." Smeh koji je pratio te divne reči ucrtao je dubotu liniju u mom sećanju. Nasmejah se a ti me uze za ruke i reče da ceo tvoj svet sada ti je u rukama. Lepo je znati da si nekome nešto, a još lepše da si nekome sve. Od toga trena koračam još smelije, srećnija jer u ruci imam njegovu ruku - onu koja me čvrsto drži čak i onda kada nema svrhe, razloga; i kada nema oslonac za sebe, čvrsto me drži ne obazirući se na posledice. Lepo je kada upakuješ čoveka u nekoliko slova "volim"! I šta još reći o očima boje mora, o rukama koje štit za sve loše upućeno ka meni, a sa druge strane tako nežne u trenucima kada mi miluju dušu. Zarad osobe koju ja pakujem u tih pet slova spremna sam zapaliti sve puteve koji me vode , kako bih osvetlila onaj jedan jedini - do njega. I eto.. Možda je i ovo previše, mada dugujem mu i više - za svaku obojenu jesen, za osmehe i plač od smeha, za sreću i za njegovo postojanje - hvala!
Eto... Jesen je dušu dala za tamno sivi akvarel,  za svođenje računa i sakupljanje uspomena za potpalu; a ja baš više volim da neku subotu pogledom obojim u plavo, isprovociram nebo da se presvuče u tvoje oči pa se zajedno radujemo što te ...ma, znaš ono sa srcem; to razumemo samo nas dvoje... 

Moja bašta sljezove boje

Te večeri sedela sam u uglu svoje sobe dopuštajući mislima da kroz otvoren prozor odletedaleko u noć. Mogla sam da vidim njihov odsjaj u tmini noći, kako lagano - poput kojekakvih balerina lepršaju na vetru. Pratila sam ih pogledom, kako bih samo volela da sam i ja tako slobodna, pa da odletim u noć i posmatram svoj život iz drugog ugla. Te iste večeri shvatila sam, svi mi možemo biti slobodni onoliko koliko sami sebi dozvolimo. Mi smo ti koji odlučuju kakvim ćemo životom živeti, koju ćemo ulogu u tom filmu igrati! I ko kaže da nemamo izbora? Možete biti glavni glumci, sporedni akteri ili pak samo nemi posmatrači sopstvenih života... Ali uvek, verujte, ima izbora! 
Ja, recimo, biram da budem režiser.
Te večeri započela je moja priča. Život je, verovala sam, ili crn ili beo. No sada, kada je putovanje mojih misli promenilo moje poglede na svet, shvatila sam da nije baš svima crno ili belo.Da, i dalje verujem da neko ima više ili manje sreće, no opet, to je do čoveka. I juče, i danas, i sutra - sve je na nama. Mi biramo na koju ćemo nogu ustati, mi biramo hoćemo li u nove dane ići vedri i nasmejani ili ne.. Mi, dakle, sami vršimo odabir boja kojima ćemo bojiti svoju baštu - svoj život. Osvrnite se oko sebe, razgledajte. Uočićete sve nijanse bele, zelene, ljubičaste; ali i crne. Noć je crna, recimo, ali je volim jer samo onda mogu uživati u lepoti zvezda. Dakle, naučimo da i na najcrnjem papiru  pronađemo onu malu svetlu tačku koja će mu dati smisao. 
Ja sam smisao svog života pronašla. On leži u tome da od svoje bašte napravim najlepši mozaik, da u njoj spojim nespojivo, sparim kontrasti i smestim sve nijanse svih boja na jedno mesto. I sve to kako bih uradila nešto za sebe i sve one koji će svojoj deci pričati legende o toj bašti. Da svoje srce i dušu umirim saznanjem da sam uradila nešto po svom, da sam svoj život odigrala najbolje što umem. Da jednoga dana ustanem i legnem sa saznanjem da sam, pronašavši smisao života kroz borbe, padove, uspehe i neuspehe, usti utkala u svoj mozaik; posadila ga u svoju baštu sljezove boje da stoji večno i cvetajući da pomaže svima koji svoju baštu tek sade. Slažem se, teško ga je pronaći, teško je ponekad kroz oluje ići vedar; i kada ga pronađete - smisao se lako izgubi. To mu je u prirodi. Ali ne očajavajte. Ne odustajte! 

Obojite svoje srce vedrim bojama i krenite u pohod još smelije! Ja svoje srce bojim u plavo, krvna grupa mi je okean i još jednom vas molim, ne zaboravite: najlepša bašta zahteva najprljavije ruke!

Život?

Zivot. Rec koja se sastoji od pet slova ali i bezbroj osecanja problema, tuge, srece.. Projuri kroz nas tek da nas obavesti da je tu. Borimo se, patimo, smejemo se i placemo..i tako celog zivota.

Tokom putovanja kroz zivot susrecemo se sa mnostvom dogadjaja, ljudi, karaktera.. Neki su nam radost, neki samo lekcija. No, da nije njih nas zivotni mozaik nikada ne bi bio potpun.

I sada se pitam, sta reci o zivotu. Toliko je toga sto ga cini, a kada malo bolje pogledam i nemam sta reci, ne umem ga opisati. Prelistavam svoju enciklopediju uma ne bih li pronasla prave reci, ali je tesko. Pa zapravo, kada iz drugog ugla pogledam, i sam zivot je nekakko tezak, ali u istom trenu i lak. Sa jedne strane tuzan, sa druge lep..

Eh, da bar nije ovih misli koje se neprekidno preplicu po glavi, da ih bar nije ovoliko..mozda bih i pronasla neki odgovor. No, nema ga. U zivotu, kazu, sve se sastoji iz zelja, nade i cekanja. Kazu, to je odraz zrelih ljudi. Mozda i jeste tako. Nisam sigurna. Toliko toga zelim.. Zelim da otkrivam, da uzivam u zivotu. Zelim avanture i pustolovine. A nisam sigurna imam li vremena za sve to. No, nejpre, zelim odgovore na neka pitanja... Jer bez njih, nisam sigurna hocu li moci u nove avanture. Hocu li moci u zivot sa novim licem!

Postoje trenuci kada nam sve deluje tako...nestvarno. Trenuci kada se zapitamo da li se ovo zaista desava? Da li smo to zaista mi! Ponekada ni sami nismo svesni da li zapravo postoje sati, dani, godine..zivot.  Da li postojimo MI! Sve nam deluje tako bajkovito, ili pak kao neki ruzan san iz koga tezimo izaci, ali nas nesto uvek povuce nazad. Mozda smo svi mi samo likovi neke davno ispricane price cije se posledice osecaju jos uvek.

Jeste. Zivot je ponekad jako okrutan, i to najcesce prema ljudima koji to najmanje zasluzuju. Patnja se nadvije nad njihovim zivotom i sve imm se cini kao da iz te mracne sobe nema izlaza. No, ja se ne slazem sa tim. Ipak, je covek najjace bice. Covek.. Covek je zrtva, ratnik, covej je jaci od kamen, meksi od pamuka... Covek je sve ono sto mora da bude! Pregrize, isplace, ali prezivi. Sve sta ga snadje. I slazem se sa jednom recenicom koju sam nedavno procitala: "Oziljci su tu da nas podsete da smo zivi. Zato uvek biraj borbu! "

Kao i mracna soba iz koje mislimo da ponekad nema izlaza, tako je i sa onim nasim dubokim strahovima. Strahovima od nas samih, od onoga sta ce nam sutra doneti. Od toga kako Bog gleda na nas, od toga sta ce nam sledece poslati u iskusenje.. Dnevnik mog zivota je uglavno pisan drvenom olovkom. Ponegde zaostrenom, ponegde veoma tupom. Ali sam naucila da i ne gledam na to sa tamne strane. Naucila sam da u moj zivot ubacim najveselije boje kako bih se izborila sa najvecim strahovima i kako bih pobedila, najpre, svoje mracne misli, svoje zle duhove unutar svoje duse, a zatim i sve ono sto mi se ispreci na putu ka mojim ciljevima.

Naucila sam da ne trazim previse od zivota, vec da se zadovoljim i najmanjim stvarima koje su tu. Jer za srecu je potrebna sitnica, zar ne? Kazu da mnogi trenuci u nasim zivotima ostave trag. Slazem se sa njima. To su tragovi koji i posle puno vremena mogu biti vidljivi kao tog dana kada je nacinjen; ali tu su i oni manje vidljivi, oni koji su se zalecili, ili pak oni koji su toliko dobro zamaskirani vremenom.

Neke cemo jedva moci da pronadjemo, dok cemo neke pokusavati da zauvek izbrisemo. Ali uvek ce biti onako kako nam je sudbina zapisala prvog dana naseg zivota. I koliko god se mi trudili, zivot ce nam uvek ispocetka pustati inserte naseg zivota, koji ce izgledati tako stvarno, kao da ih tek sada prozivljavamo. Takav je zivot. Svih nas. Ljudi smo, gresimo, volimo, patimo.. I svaki novi dan je jedna nova lekcija. Novi red, poglavlje u dnevnicima nasih zivota. Kao to vec rekoh, kod nekih su ti redovi ispisani zaostrenom olovkom, zakukljenih slova. Dok su kod nekih, potpuno tupom, nepregledno. Ali to nikako ne odredjuje nas zivot. Ne odredjuje da li smo srecni ili ne. Nakon svakog dana, treba zaviriti u svoju dusu, postaviti sto, hiljadu, milion pitanja, jer se pravi odgovori nalaze duboko u nama. Moramo se miriti sa propustenim prilikama. Moramo da naucimo da zivimo sa svojim strahovima, moramo ih vremenom savladati.

Moramo nauciti da i na najcrnjem papiru pronadjemo onu malu, belu tackicu koja ce dati smisla zivotu, koja ce nas gurnuti u jos jednu borbu sa samim sobom. Jer sta je zivot ako se ne borimo. Cemu onda ovo gubljenje vremena? ne smem posustajati pred problemima, moramo ih resavati. I svi mi imamo snage, za sve. Samo je pitanje vremena kada cemo svoju snagu otkriti i kada cemo je pustiti da ucini svoje. Zato se ja i danas, odlucujem za borbu. Tezak je zivot velikih ljudi, znam iz iskustva. Ali se, kazem, ipak odlucujem za borbu. Jer, nakon svake, oba protivnika imaju oziljke. Nebitno ko odnosi titulu. Svi smo pobednici cak i ako izgubimo. Jer sa sobom nosimo lekcije, vazne lekcije i titulu velikog coveka jer smo se uopste usudili izaci na teren!

Zivot je kratak, projuri da ga ni ne osetimo. Noc, dan, jutro. Godisnja doba. Sve to prodje za tren oka. Dok se osvrnemo oko sebe jedan dan je vec iza nas; sutrasnji mozda necemo ni docekati. Ali zato imamo danas. I najpametnije je da ga iskoristimo maksimalno. Da svu svoju snagu u njega ulozimo! Da se borimo, patimo, smejemo i placemo. Jer samo tako nas zivot vredi i samo tako mozemo se izboriti sa svim iskusenjima. A oziljci? Neka bole s vremena na vreme, da nas podsete da smo zivi! I zato cu ja svakoga dana ponosno izaci na teren, uzdignute glave. Odigracu najbolje korake - najbolje sto znam! Svoje borbe i oziljke duboko cu cuvati u sebi, da znam da sam zivela. Jer, bez borbe, od juce do sutra ko smo mi?

VELIKI LJUDI POSTOJE U SVIM NARODIMA I U SVIM VREMENIMA

Svi mi zivimo u malom svetu velikih pravila. Odvojeni od svega bitnog, svega onog cemu od rodjenja trebamo da pripadamo. I svakoga dana u glavi odjekuju misli o slobodi, slike bezgranicnih prostranstva, ciste lepote morskog plavetnila, to dobro, poznato osecanje za kojim svi tezimo – da budemo bolji ljudi! Trudimo se, pokusavamo, borimo za dobrobit covecanstva, za bolje ljude, za sve nas.. I na kraju smo opet na pocetku. Mozda je problem u tome sto se za pocetak trebamo izboriti protiv nas samih.
Mozda u tome, pak, da svakoga dana trebamo biti bolji, ne od drugih – od sebe samih!
Ne trebamo da menjamo svet, ni vreme u kome zivimo, vec sami sebe. To jeste kap u moru postojanja, ali zar more ne cine upravo te kapi? Ono prostranstvo plavicaste boje, sloboda koja ga cini, tanka nit koja ga spaja sa plavetnilom neba tako da mu daje bezgranicnu sirinu.. Sta ja to pokusavam da kazem? Samo jednu malu i nebitnu misao, samo to da su i  velike povrsine ispunjene najsitnijim cesticama. I kao sto rekoh tesko je to, kao da ste osudjeni na potragu za iglom u plastu sena, no, ne odustajte. Istina je uvek na sredini – gde je najdublja voda. Neka vas ohrabri cinjenica da je ceo svet samo odraz nas samih. Zivot uvek vraca ono sto dajemo. Tok zivota svakoga od nas nije slucajnost, on je ogledalo nasih dela. I ma koliko bezali, trcali, jurili, bilo gde; jedno je sigurno – od sebe ne mozemo pobeci, ni sakriti se!
Gledajuci kroz okno svog zamagljenog prozora, otvaram u glavi onaj maleni kofer prepun uspomena i secam se.. Secam se teskih vremena, secam se boli i dobrih ljudi koji su cinili sve da ih ublaze. Secam se, jednog deke koji je, za ugrozene ljude u poplavi tih godina, doneo sve ono sto je imao – krisku hleba i dve jabuke. „Nije mnogo“, rekao je.. Nije, ali je nahranilo jedna usta. Odvojiti sve i dati nekome kome je potrebnije, to je dobrota. Pruzati nekome osecaj sigurnosti, postovanja, ljubavi i vere je dobrota.Drzati nekoga za ruku, cuvati njegovo srce. Jednostavno biti tu.  Biti prijatelj. Muz. Otac. Biti covek! To je ono cemu bi svako trebao teziti. Ici putem humanosti, teziti pravednosti. Budimo svi bar delic onoga deke, budimo svi korisni sebi, kako bismo koristili i svetu. Cinimo dobro, kako bi se vratilo. Nije ovaj deka jedini deka na svetu. Nije jedini deka sa takvom dusom! Ima ih na pretek.  Ima ih i mladjih i starijih, onih u telima zena i muskaraca, dece i odraslih. U svima nama raste ono cemu tezimo. Dozvolimo da u svima nama raste po jedan molekul onog deke.
Hrvati, Bošnjaci, Srbi; hriscani ili pravoslavci... Sve nas povezuje i spaja jedno. Svi mi smo, pre svega, samo obicni ljudi. Udisemo isti vazduh, gledamo u isto nebo, od istog sunca zivimo. I bez obzira na boju koze koja nas deli, kao sto rekoh, u svakome od nas raste delic onoga deke. Vazna je samo odluka da ga pospesujemo ili ugusimo. I opet bih ponovio, godine, nacionalnost ili vera nisu ono sto ljude cini dobrima. Vazno je znati da su dobri ljudi zapravo najveci ljudi. A takvih ima u svim narodima i vremenima. Obratimo paznju na njih.
Jer, jezici su razliciti, ali je poruka ista! 

Zamisli život pred očima

Zamisli da ceo svoj život možeš, u jednom trenu, da odgledaš, poput filma, baš tu - pred očima... Zamislio? Teško je, jel da? Šta se dešava? Savladaju te emocije, izgubiš se negde između prošlosti i sadašnjosti. Slike jure. Ljudi dolaze i prolaze. Nekih se sećaš, neke iznova upoznaješ. Da. Teško je. Boli svaki sekund iz prošlosti koji iznova proživljavaš. 
Zamisli... Zatvori oči. Stegni srce. Otvori dušu. Sebi samom pomozi! Šta vidiš? Sreću ili tugu? Greške ili prave izbore? To što vidiš, to si ti. To tebe oslikava. A sada zamisli ovako... Sediš. Oko tebe sve i ništa. Svi su tu, a nikoga nema. Sediš. Istovremeno i gubiš vreme, ali ga i maksimalno koristiš; vođen mišlju da živiš dokle god si živ - punim plućima! Preplavljuju te emocije, guše osećanja i sećanja. A ti i dalje sediš. Ne dolaziš do daha, juriš, trčiš, ne staješ; a kada sagledaš bolje, i dalje sediš. Putuješ, odlaziš, a uvek si tu - sediš - da nisi ni mako...
Šta ti je život. Gubljenje daha, a zapravo, na kraju, ništa nismo uradili... I opet... Zapitaj se, da ti ceo život prođe pred očima, da nešto možeš promeniti... Koje greške bi ponovio?

Šta ako u poslednjim danima života shvatim da sam ostala na pogrešnom mestu onda kada je trebalo ići dalje? Šta ako me je nešto čekalo baš tamo gde me je mrzelo da prodjem? Šta ako bi sve bilo drugačije i neuporedivo bolje da sam se u pravom trenutku setila prave rečenice, jedinog mogućeg odgovora na postavljeno pitanje? Šta ako nisam okrenula glavu kada je trebalo i ako nisam ugledala nešto što je neizostavno bilo namenjeno meni? Ponekad znate da je vaš život zaista vaš život i čini vam se da mu pripadate. Ponekad, medjutim, jasno znate da je on samo jedan od vaših mogućih života. I svi ovi drugi životi vas peku kao tek narasli plihovi..

Ponekad ne propustimo voz, već promašimo stanicu.