Svi mi zivimo u malom svetu velikih pravila.
Odvojeni od svega bitnog, svega onog cemu od rodjenja trebamo da pripadamo. I
svakoga dana u glavi odjekuju misli o slobodi, slike bezgranicnih prostranstva,
ciste lepote morskog plavetnila, to dobro, poznato osecanje za kojim svi tezimo
– da budemo bolji ljudi! Trudimo se, pokusavamo, borimo za dobrobit
covecanstva, za bolje ljude, za sve nas.. I na kraju smo opet na pocetku. Mozda
je problem u tome sto se za pocetak trebamo izboriti protiv nas samih.
Mozda u tome, pak, da svakoga dana trebamo biti bolji, ne od drugih – od sebe samih!
Ne trebamo da menjamo svet, ni vreme u kome zivimo, vec sami sebe. To jeste kap u moru postojanja, ali zar more ne cine upravo te kapi? Ono prostranstvo plavicaste boje, sloboda koja ga cini, tanka nit koja ga spaja sa plavetnilom neba tako da mu daje bezgranicnu sirinu.. Sta ja to pokusavam da kazem? Samo jednu malu i nebitnu misao, samo to da su i velike povrsine ispunjene najsitnijim cesticama. I kao sto rekoh tesko je to, kao da ste osudjeni na potragu za iglom u plastu sena, no, ne odustajte. Istina je uvek na sredini – gde je najdublja voda. Neka vas ohrabri cinjenica da je ceo svet samo odraz nas samih. Zivot uvek vraca ono sto dajemo. Tok zivota svakoga od nas nije slucajnost, on je ogledalo nasih dela. I ma koliko bezali, trcali, jurili, bilo gde; jedno je sigurno – od sebe ne mozemo pobeci, ni sakriti se!
Gledajuci kroz okno svog zamagljenog prozora, otvaram u glavi onaj maleni kofer prepun uspomena i secam se.. Secam se teskih vremena, secam se boli i dobrih ljudi koji su cinili sve da ih ublaze. Secam se, jednog deke koji je, za ugrozene ljude u poplavi tih godina, doneo sve ono sto je imao – krisku hleba i dve jabuke. „Nije mnogo“, rekao je.. Nije, ali je nahranilo jedna usta. Odvojiti sve i dati nekome kome je potrebnije, to je dobrota. Pruzati nekome osecaj sigurnosti, postovanja, ljubavi i vere je dobrota.Drzati nekoga za ruku, cuvati njegovo srce. Jednostavno biti tu. Biti prijatelj. Muz. Otac. Biti covek! To je ono cemu bi svako trebao teziti. Ici putem humanosti, teziti pravednosti. Budimo svi bar delic onoga deke, budimo svi korisni sebi, kako bismo koristili i svetu. Cinimo dobro, kako bi se vratilo. Nije ovaj deka jedini deka na svetu. Nije jedini deka sa takvom dusom! Ima ih na pretek. Ima ih i mladjih i starijih, onih u telima zena i muskaraca, dece i odraslih. U svima nama raste ono cemu tezimo. Dozvolimo da u svima nama raste po jedan molekul onog deke.
Hrvati, Bošnjaci, Srbi; hriscani ili pravoslavci... Sve nas povezuje i spaja jedno. Svi mi smo, pre svega, samo obicni ljudi. Udisemo isti vazduh, gledamo u isto nebo, od istog sunca zivimo. I bez obzira na boju koze koja nas deli, kao sto rekoh, u svakome od nas raste delic onoga deke. Vazna je samo odluka da ga pospesujemo ili ugusimo. I opet bih ponovio, godine, nacionalnost ili vera nisu ono sto ljude cini dobrima. Vazno je znati da su dobri ljudi zapravo najveci ljudi. A takvih ima u svim narodima i vremenima. Obratimo paznju na njih.
Jer, jezici su razliciti, ali je poruka ista!
Mozda u tome, pak, da svakoga dana trebamo biti bolji, ne od drugih – od sebe samih!
Ne trebamo da menjamo svet, ni vreme u kome zivimo, vec sami sebe. To jeste kap u moru postojanja, ali zar more ne cine upravo te kapi? Ono prostranstvo plavicaste boje, sloboda koja ga cini, tanka nit koja ga spaja sa plavetnilom neba tako da mu daje bezgranicnu sirinu.. Sta ja to pokusavam da kazem? Samo jednu malu i nebitnu misao, samo to da su i velike povrsine ispunjene najsitnijim cesticama. I kao sto rekoh tesko je to, kao da ste osudjeni na potragu za iglom u plastu sena, no, ne odustajte. Istina je uvek na sredini – gde je najdublja voda. Neka vas ohrabri cinjenica da je ceo svet samo odraz nas samih. Zivot uvek vraca ono sto dajemo. Tok zivota svakoga od nas nije slucajnost, on je ogledalo nasih dela. I ma koliko bezali, trcali, jurili, bilo gde; jedno je sigurno – od sebe ne mozemo pobeci, ni sakriti se!
Gledajuci kroz okno svog zamagljenog prozora, otvaram u glavi onaj maleni kofer prepun uspomena i secam se.. Secam se teskih vremena, secam se boli i dobrih ljudi koji su cinili sve da ih ublaze. Secam se, jednog deke koji je, za ugrozene ljude u poplavi tih godina, doneo sve ono sto je imao – krisku hleba i dve jabuke. „Nije mnogo“, rekao je.. Nije, ali je nahranilo jedna usta. Odvojiti sve i dati nekome kome je potrebnije, to je dobrota. Pruzati nekome osecaj sigurnosti, postovanja, ljubavi i vere je dobrota.Drzati nekoga za ruku, cuvati njegovo srce. Jednostavno biti tu. Biti prijatelj. Muz. Otac. Biti covek! To je ono cemu bi svako trebao teziti. Ici putem humanosti, teziti pravednosti. Budimo svi bar delic onoga deke, budimo svi korisni sebi, kako bismo koristili i svetu. Cinimo dobro, kako bi se vratilo. Nije ovaj deka jedini deka na svetu. Nije jedini deka sa takvom dusom! Ima ih na pretek. Ima ih i mladjih i starijih, onih u telima zena i muskaraca, dece i odraslih. U svima nama raste ono cemu tezimo. Dozvolimo da u svima nama raste po jedan molekul onog deke.
Hrvati, Bošnjaci, Srbi; hriscani ili pravoslavci... Sve nas povezuje i spaja jedno. Svi mi smo, pre svega, samo obicni ljudi. Udisemo isti vazduh, gledamo u isto nebo, od istog sunca zivimo. I bez obzira na boju koze koja nas deli, kao sto rekoh, u svakome od nas raste delic onoga deke. Vazna je samo odluka da ga pospesujemo ili ugusimo. I opet bih ponovio, godine, nacionalnost ili vera nisu ono sto ljude cini dobrima. Vazno je znati da su dobri ljudi zapravo najveci ljudi. A takvih ima u svim narodima i vremenima. Obratimo paznju na njih.
Jer, jezici su razliciti, ali je poruka ista!
Нема коментара:
Постави коментар