Život?

Zivot. Rec koja se sastoji od pet slova ali i bezbroj osecanja problema, tuge, srece.. Projuri kroz nas tek da nas obavesti da je tu. Borimo se, patimo, smejemo se i placemo..i tako celog zivota.

Tokom putovanja kroz zivot susrecemo se sa mnostvom dogadjaja, ljudi, karaktera.. Neki su nam radost, neki samo lekcija. No, da nije njih nas zivotni mozaik nikada ne bi bio potpun.

I sada se pitam, sta reci o zivotu. Toliko je toga sto ga cini, a kada malo bolje pogledam i nemam sta reci, ne umem ga opisati. Prelistavam svoju enciklopediju uma ne bih li pronasla prave reci, ali je tesko. Pa zapravo, kada iz drugog ugla pogledam, i sam zivot je nekakko tezak, ali u istom trenu i lak. Sa jedne strane tuzan, sa druge lep..

Eh, da bar nije ovih misli koje se neprekidno preplicu po glavi, da ih bar nije ovoliko..mozda bih i pronasla neki odgovor. No, nema ga. U zivotu, kazu, sve se sastoji iz zelja, nade i cekanja. Kazu, to je odraz zrelih ljudi. Mozda i jeste tako. Nisam sigurna. Toliko toga zelim.. Zelim da otkrivam, da uzivam u zivotu. Zelim avanture i pustolovine. A nisam sigurna imam li vremena za sve to. No, nejpre, zelim odgovore na neka pitanja... Jer bez njih, nisam sigurna hocu li moci u nove avanture. Hocu li moci u zivot sa novim licem!

Postoje trenuci kada nam sve deluje tako...nestvarno. Trenuci kada se zapitamo da li se ovo zaista desava? Da li smo to zaista mi! Ponekada ni sami nismo svesni da li zapravo postoje sati, dani, godine..zivot.  Da li postojimo MI! Sve nam deluje tako bajkovito, ili pak kao neki ruzan san iz koga tezimo izaci, ali nas nesto uvek povuce nazad. Mozda smo svi mi samo likovi neke davno ispricane price cije se posledice osecaju jos uvek.

Jeste. Zivot je ponekad jako okrutan, i to najcesce prema ljudima koji to najmanje zasluzuju. Patnja se nadvije nad njihovim zivotom i sve imm se cini kao da iz te mracne sobe nema izlaza. No, ja se ne slazem sa tim. Ipak, je covek najjace bice. Covek.. Covek je zrtva, ratnik, covej je jaci od kamen, meksi od pamuka... Covek je sve ono sto mora da bude! Pregrize, isplace, ali prezivi. Sve sta ga snadje. I slazem se sa jednom recenicom koju sam nedavno procitala: "Oziljci su tu da nas podsete da smo zivi. Zato uvek biraj borbu! "

Kao i mracna soba iz koje mislimo da ponekad nema izlaza, tako je i sa onim nasim dubokim strahovima. Strahovima od nas samih, od onoga sta ce nam sutra doneti. Od toga kako Bog gleda na nas, od toga sta ce nam sledece poslati u iskusenje.. Dnevnik mog zivota je uglavno pisan drvenom olovkom. Ponegde zaostrenom, ponegde veoma tupom. Ali sam naucila da i ne gledam na to sa tamne strane. Naucila sam da u moj zivot ubacim najveselije boje kako bih se izborila sa najvecim strahovima i kako bih pobedila, najpre, svoje mracne misli, svoje zle duhove unutar svoje duse, a zatim i sve ono sto mi se ispreci na putu ka mojim ciljevima.

Naucila sam da ne trazim previse od zivota, vec da se zadovoljim i najmanjim stvarima koje su tu. Jer za srecu je potrebna sitnica, zar ne? Kazu da mnogi trenuci u nasim zivotima ostave trag. Slazem se sa njima. To su tragovi koji i posle puno vremena mogu biti vidljivi kao tog dana kada je nacinjen; ali tu su i oni manje vidljivi, oni koji su se zalecili, ili pak oni koji su toliko dobro zamaskirani vremenom.

Neke cemo jedva moci da pronadjemo, dok cemo neke pokusavati da zauvek izbrisemo. Ali uvek ce biti onako kako nam je sudbina zapisala prvog dana naseg zivota. I koliko god se mi trudili, zivot ce nam uvek ispocetka pustati inserte naseg zivota, koji ce izgledati tako stvarno, kao da ih tek sada prozivljavamo. Takav je zivot. Svih nas. Ljudi smo, gresimo, volimo, patimo.. I svaki novi dan je jedna nova lekcija. Novi red, poglavlje u dnevnicima nasih zivota. Kao to vec rekoh, kod nekih su ti redovi ispisani zaostrenom olovkom, zakukljenih slova. Dok su kod nekih, potpuno tupom, nepregledno. Ali to nikako ne odredjuje nas zivot. Ne odredjuje da li smo srecni ili ne. Nakon svakog dana, treba zaviriti u svoju dusu, postaviti sto, hiljadu, milion pitanja, jer se pravi odgovori nalaze duboko u nama. Moramo se miriti sa propustenim prilikama. Moramo da naucimo da zivimo sa svojim strahovima, moramo ih vremenom savladati.

Moramo nauciti da i na najcrnjem papiru pronadjemo onu malu, belu tackicu koja ce dati smisla zivotu, koja ce nas gurnuti u jos jednu borbu sa samim sobom. Jer sta je zivot ako se ne borimo. Cemu onda ovo gubljenje vremena? ne smem posustajati pred problemima, moramo ih resavati. I svi mi imamo snage, za sve. Samo je pitanje vremena kada cemo svoju snagu otkriti i kada cemo je pustiti da ucini svoje. Zato se ja i danas, odlucujem za borbu. Tezak je zivot velikih ljudi, znam iz iskustva. Ali se, kazem, ipak odlucujem za borbu. Jer, nakon svake, oba protivnika imaju oziljke. Nebitno ko odnosi titulu. Svi smo pobednici cak i ako izgubimo. Jer sa sobom nosimo lekcije, vazne lekcije i titulu velikog coveka jer smo se uopste usudili izaci na teren!

Zivot je kratak, projuri da ga ni ne osetimo. Noc, dan, jutro. Godisnja doba. Sve to prodje za tren oka. Dok se osvrnemo oko sebe jedan dan je vec iza nas; sutrasnji mozda necemo ni docekati. Ali zato imamo danas. I najpametnije je da ga iskoristimo maksimalno. Da svu svoju snagu u njega ulozimo! Da se borimo, patimo, smejemo i placemo. Jer samo tako nas zivot vredi i samo tako mozemo se izboriti sa svim iskusenjima. A oziljci? Neka bole s vremena na vreme, da nas podsete da smo zivi! I zato cu ja svakoga dana ponosno izaci na teren, uzdignute glave. Odigracu najbolje korake - najbolje sto znam! Svoje borbe i oziljke duboko cu cuvati u sebi, da znam da sam zivela. Jer, bez borbe, od juce do sutra ko smo mi?